Po
tvrdnjama istoričara i muzikologa, gong se pojavio na početku Bronzanog doba (oko 3500 pne) na području Mesopotamije u Srednjem vijeku, gde se trenutno nalaze Turska, Iran i Irak. Prvi put je najverovatnije otkriven pri topljenju kamenja u hlebnim pećima.
Starodrevni ljudi koji su izrađivali Gong otkrili su da misteriozno nebo šalje meteore, koji kada se tale, dodani kvaliteti bronze i tome poboljšani rezonantni ton, još jači i moćniji, zadržava svoju vibraciju mnogo duže.
Takvi gongovi su se smatrali posebnima i zvali su ih Sveti Gong. Rani Gong alhemičari, naravno, nisu znali da je posebni sastojak sa meteora nikl. Od tada nikl nikada nije pronađen prirodno na površini Zemlje, nego je uvek bio skriven duboko u njenom jezgru i daleko od dometa ljudi.
Danas – dodavanjem čistog nikla bronzi, formulom Paiste gong izrađivača – moderni tam-tam gong je
unapređen do nivoa savršenosti, nezamisljivo za starodrevne izrađivače gonga. Današnji izrađivači gonga čekičem uglašavaju tam-tam gong sa idejom da metalni disk, kada donešen do svoje potpune rezonancije, može sazvati višu kreativnu inteligenciju.
Oni udaraju gong tako da se velika duša može inkarnirati unutar tela. Postoji razlog zašto nijedan gong ne zvuči isto kao drugi. Ako bi se kojim slučajem tokom obrade metalurgijskih međutalasa previše udarilo čekičem u gong, taj gong bi se smatrao uništenim i ponovno bi se talio, sve dok se nebi dostigla savršena
